Čiča Gorio – Balzak – Sadržaj – Tema – Ideja

Balzak je roden 1799.godine u Turu, Francuska. Kao licnost i kao pisac formira se u prvoj polovini 19. vijeka, koju obilježavaju snažan uspon buržoazije i njene filozofije života i sila novca kao osnovna pokretacka snaga svega djelovanja i stila življenja.

Kada je završio studij prava, trebalo je, po želji roditelja, da bude bilježnik jer je taj poziv obezbjedivao društveni ugled i udoban život. Balzaku se taj poziv nije dopao, cak mu je bio odvratan. Htio je, o tome je maštao kao djecak, da bude pisac. Naslucivao je svoj stvaralacki genije i uporno odbijao da se bavi bilo cim osim pisanja. Njegov prvi pokušaj je tragedija Kromvel, ali je to bilo vrlo slabo djelo. Okrenuo se romanu, napisao za nekoliko godina nekoliko romana, ali je vidio da su vrlo slabi i nije ih potpisivao svojim imenom.

Poslije prvih književnih neuspjeha, opredjeljuje se za izdavaštvo, potom kupuje štampariju uz finansijsku pomoc roditelja. U ovom poslu propada i doživljava materijalnu katastrofu koja ce ga pratiti do kraja života; stalno je bio u dugovima i stalno se borio sa nemaštinom. Opet se vraca književnosti rešen da piše roman o gradjanskom ratu izmedu monarhista i republikanaca u Bretanji.

Odlazi na mjesto dogadaja, mjesec i po dana prikuplja gradu i vraca se u Pariz, piše roman Posljednji šuan i, svjestan njegove vrijednosti, potpisuje ga svojim imenom. Od tada pa za sljedecih dvadesetak godina Balzak ce napisati stotinu kniga pišuci iz dana u dan, bez predaha, po sedamnaest sati dnevno. Balzak je primjer ogromne stvaralacke snage, posvecenosti književnosti i sagorijevanja u neprekidnom stvaralackom zanosu. Ogromna radna energija je slabila, zdravlje se sve više pogoršavalo i posljednjih nekoliko godina, umoran i ophrvan bolešcu, ništa nije napisao. Umro je 1850. godine, na vrhuncu slave.

Balzak je došao na genijalnu ideju da sve svoje romane objedini u jednu cjelinu koju je nazvao Ljudska komedija. Svaki roman je posebna cjelina ali sve ih objedinjuje vrijeme, podneblje, mentalitet, licnosti. Neke njegove licnosti javljaju se u razlicitim djelima, razlicitim vremenima i drugacijim ambijentima.U Ljudskoj komediji Balzak prikazuje plemstvo, ministre, politicare, bankare, sudije, advokate, oficire, sveštenike, trgovce, novinare, studente, fabrikante, seljake, zanatlije, prosjake, robijaše, prostitutke.

Njegova Ljudska komedija je tako postala i ostala istorija naravi francuskog društva prve polovine 19.vijeka. On je postao najbolji i najpoznatiji istoricar. U najznacajnija i najpoznatija djela ubrajaju se: Cica Gorio, Šagrinska koža, Evgenija Grande, Rodaka Beta, Rodak Pons, Izgubljene iluzije, Traženje apsolutnog, Seljaci, Pukovnik Šaber.

Predgovor Ljudskoj komediji

Trinaest godina nakon objavljivanja prvog uspjesnog romana Poslednji šuan, poslije desetine uspjelih romana koji su Balzaka ucinili ne samo najpoznatijim nego i najplodnijim piscem toga doba, Balzak je napisao Predgovor ljudskoj komediji (1842) kojim je pokušao da teorijski obrazloži svoje djelo. Ovaj se spis smatra manifestom realizma. Naznacicemo osnovne poetske stavove iznete u ovom Balzakovom spisu.
1. Zadatak spisa je da se objasni kako je zamilsljena i kako je postala Ljudska komedija, te da se ukratko obrazloži njen plan.
2. Zamisao je nastala iz poredenja ljudskog roda i životinjskog sveta: “Uvidao sam da u tom pogledu društvo lici na prirodu. Zar društvo ne stvara od covjeka, prema sredini u kojoj on razvija svoju djelatnost, toliko razlicitih ljudi koliko ima podvrsta u zoologiji? (…) Prema tome, bilo je i uvek ce biti društvenih vrsta, kao što ima i zooloških vrsta?”. Za njega, razlika izmedu vojnika, radnika, upavitelja, advokata, itd. isto su tako velike kao izmedu vuka, lava magarca, gavrana itd.
3. Balzak ukazuje na suvoparnost istorije zamerajuci istoricarima svih vremena što su zaboravili da napišu istoriju naravi.
4. Priznaje škotsom romansijeru Valteru Skotu da se “uzdigao do filozofskog znacaja istorijski roman, tu vrstu književnosti koja iz veka u vek ukrštava besmrtnim dijamantina pesnicki venac zemalja u kojima cveta književnost”.
5. Sebi je postavio zadatak da napiše istoriju koju su zaboravili toliki istoricari – istoriju naravi. To ce postici “popisujuci poroke i vrline, skupljajuci najglavnije slucajeve strasti, slikajuci karaktere, odabirajuci najvažnije društvene dogadaje, praveci tipove spajanjem veceg broja oznaka istodobnih karaktera.” Da bi uspješno obavio taj obiman i odgovoran posao morao je da
-izuci uzoke društvenih pojava,
- dokuci skriveni smisao u ogromnom skupu lica, strasti i dogadaja,
- razmisli o prirodnim nacelima i
- ustanovi cime se društvo udaljava ili približava “vecnom zakonu, onom što je istinito i lepo’’.
6. Definiše roman kao uzvišenu laž istinitu u pojedinostima.
7. Daje plan Ljudske komedije:
I. Studije naravi 19.veka
II. Filozofske studije
III. Analiticke studije

Studije naravi cine opštu istoriju a svaka od slika ima svoju misao, svoje znacenje i izražava jedno doba ljudskog života. Filozofske studije prikazuju društvenu moc. Analiticke studije treba da udu u filozofiju braka, patologiju društvenog života, anatomiju nastavnog osoblja i analiyu vrline. Ovakvo delo obuhvata istovremeno i kritiku društva, analizu njegovih bolesti i pretresanje njegovih nacela.

Sumu svoje Ljudske komedije izrazio je Balzak sledecim recima:
Moje delo ima svoju geografiju, kao što ima svoj rodoslov i svoje porodice, svoja mesta i svoje stvari, svoju celjad i svoje gradane, svoje zanatlije i svoje seljake, svoje politicare i svoje kicoše, svoju vojsku, recju – ceo svoj svet!
U ovom Balzakovom spisu ima mehanickog prenošenja zakona životinjskog sveta na ljudsko društvo, sukobljavaju se i iskljucuju njegova materijalisticka naucna shvatanja i monarhisticka politicka uverenja. Znacajno je ukazivanje na uticaj sredine na formiranje ljudske licnosti, isticanje potrebe za istorijom ljudske naravi, otkrivanje sopstevnih stvaralickih postupaka u transponovanje grade u roman, ukazivanje na roman kao proznu vrstu velikih umetnickih mogucnosti.

Kompozicija

Prica romana Cica Gorio razvija se na dva plana: individualnom i opštem. Na individualnom planu predocene su dve kljucne price: o mladom studentu Eženu de Rastinjaku i ostarelom fabrikantu rezanaca cila Goriu. Oko ove dve sudbine razvija se niz individualnih istorija: stanara pansiona gospode Voker (stara gospodica Mišono, gospodin Poare, mlada devojka Viktorina Tajfer, gospoda Kutir, odbjegli robijaš Votren), vikontese de Bozean, grofica Anastazije de Resto, baronice Delfine de Nisenžan. To su samo istaknutiji pojedinci koji imaju znacajnije mesto u romanestkoj prici, ali pored njih, kroz ovaj roman defiluje nekoliko desetina epizodnih likova. Na opštem planu data je slika pariskog društva od najnižih najviših slojeva. U pansionu gospode Voker je sirotinja razlicitog životnog doba i porekla, a u predgradu Sen Žermen je visoko društvo odeveno u svilu i okiceno zlatom i dijamantima. Pariz je veliko iskušenje, nada i cežnja mladih ljudi, željenih da dopru do senžermenskog društva. Pariz je i slika moralnog blata, bezdušnosti i egoizma.

Čiča Gorio

Cica Gorio je stekao bogatsvo za vrijeme revolucije prodajuci brašno deset puta skuplje no što ga je kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je posvetio dvema kcerima: kupovao im haljine, nakit, kocije; obezbedio im velik miraz i obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kcer Anastazija postala je grofica de Resto, mlada Delfina je postala baronica de Nisenžan. Kada su ušle u visoko društvo, njihove potrebe su postale vece – želele su da se istaknu na balovima i svecanim vecerama.

Novac su dobijale od oca koje je, zaslepljen ocinskom ljubavlju, zadovoljavao njihove prohteve i hirove, rukovoden stavom: ”Ocevi uvek treba da daju pa da budu srecni. Uvek davati to znaci biti otac”. Dok je ima pare, pazole su ga i kao parajliju svakome pokazivale. A kad je nestalo novca, nemilosrdno su ga oterale. U pansionu Voker je našao sklonište, prezren i siromašan.

Stalno menja spratovei i iznajmljuje jeftinije sobe. Odrekao se duvana, otpustio berberina, prestao je da se puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao je sve mršaviji. Cica Gorio ” koji je imao šezdeset i dve godine i izgledao kao da nema ni cetrdeset (…), koji je imao neceg mladalackog u osmehu, sada je licio na izlapelog, nemocnpg i bledog starca od sedamdeset godina”. Kada je ponestalo novca, prodao je nakit, zlatne tabakere, cvjecnjake, posude od srebra, uvek je kcerima davao sa suzama radosnicama u ocima, srecan što su one zadovoljne i srecne. Kada bi u pansionu neko spomenuo ime neke od njegovih kceri, osluškivao bi da cuje kako su izgledale, jesu li bile srecne, jesu li se lepo provele. Da je njegova ljubav slepa, pokazuje slucaj kada je zakupio stan da bi njegova kcer Dafina imala gdje da se sastaje sa Rastinjakom. Tek na samrti, kad danima nije bilo njegovih kceri jer nije bilo ni novca, prvi put ce izraziti razocarenje i bunt : Ne, one nece doci! Znam ja to ima vec deset godina. Ja sam to pomišljao ponekad, ali nisam smio da verujem.
Umro je cica Gorio sam i napušten od kceri, kao ubogi siromah. Ispratili su ga samo Rastinjak i Kristof, pokucar gospode Voker. Kceri za koje je sve žrtvao nisu došle na sahranu – poslale su prazne kocije i kocijaše.

Ežen de Rastinjak

Ežen de Rastinjak je mladic koji je iz provincije došao u Pariz na studije prava. Tu je osjetio velegradski život, upoynao siromaštvo i blagostanje, uporedio svoju porodicu u svetlu pariskog života i shvatio da mora nešto da promijeni. Shvatio je da u velikom gradu mora imati yaštitnika da bi opstao i da bi mogao da ude u visoko društvo koje je postalo njegova preokupacija i glavni cilj. Brzo je došao u vezu sa daljom rodakom vikontesom de Bozean i njena kuca mu je postala prva stepenica za ulayak u visoko društvo.

Cinjenica da je rodak vikontese de Bozean, koja je po svom imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvecih plemkinja, otvarala mu je vrata aristokratskih kuca i obezbedivala pozivnice za balove. Vec na prvim koracima u to društvo Rastinjak mlad, neiskusan i cista srca doživljava poniženje : njegovo odijelo, dolazak pješice na bal ili neuglednim kocijama, izazivaju podrugljive poglede i osmjehe slugu koji mu otvaraju vrata. Prvi ulasci u to društvo otkrili su muneiskrenost, pritvornost, prevare, laž.

Mladom i neiskusnom Rastinjaku žele da pomognu svojim savjetima robijaš Votren i vikontesa Bozean. Votren je dobro upoznao svijet i iskusio društvene nepravde pa nastoji da Rastinjaku otvori oci i ukaže mu na neprijatne istine. Za Votrena je Pariz obicna kaljuga :Oni koji se u njoj ukaljaju vozeci se kolima, to su pošteni ljudi, a oni koji se ukaljaju iduci pješice, to su lopovi. Ako vam se desi nesreca da ukradete neku sitnicu, pokazuju na vas na trgu pred Palatom pravosuda kao kakvo cudovište. Ali ako ukradete milion, onda ce vas u salonima smatrati za poštenog covjeka.
Pokvarenost je opšta pojava i oružje ljudi osrednjih osobina. U društvo treba krciti put bleskom genija ili umešnom pokvarenošcu. U ljudske mase treba ili uleteti kao topovsko dule, ili se uvuci kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. I vikontesa de Bozean, u jednom trenutku razocaranja, kada je ljubavnik bio napustio, kazuje Rastinjaku istinu o životu i upucuje ga kako da se ponaša u drustvu u koje hoce da ude :
Dakle, gospodine de Rastinjak, postupajte s ljudima onako kako zaslužuju. Želite da uspete, ja cu vam pomoci. Uvidecete koliko je duboka ženska pokvarenost, izmericete velicinu bedne ljudske sujete. Iako sam pažljivo citala tu knjigu o svetu, bilo je stranica koje su mi ostale nepoznate. Sad znam sve. Ukoliko hladnije budete racunali, utoliko cete bolje uspeti. Ako hocete da vas se svet boji, udarite bez milosti. I ljude i žene smatrajte za poštanske konje koje cete na svakoj stanici ostavljati da crknu, pa cete ostvariti sve želje.

U Rastinjaku je dvojstvo : on je mlad, neiskusan, cist, neiskvaren, riješen da uspije. Ali on je opljackao majku i sestre da bi kupio skupo odijelo i vozio se kocijama, što je uslov da se ude u visoko društvo. Po tome je sebican, kao što su sebicne kceri cica Goria. Ali ce taj isti Rastinjak odbiti necasnu Votrenovu ponudu da se oženi bogatom nasljednicom Viktorinom poštvo pije toga bude ubijen njen brat. Rastinjak ima svoj put :
Moja je mladost još cista kao vedro nebo : ko hoce da postane velik ili bogat covek, treba da se pomiri s tim da mora lagati, povijati se, puzati i uspravljati se, laskati, pretvarati se. Ko pristane na to, zar ne znaci da je pristao da bude sluga onih koji su lagali, povijali se, puzali. Prvo im treba biti sluga, pa onda postati njihov saucesnik. O, ne. Ja cu raditi plemenito, kao svetac, radicu danju i nocu da stecem bogatstvo samo svojim radom. To ce bogatstvo vrlo sporo ici, ali cu zato spavati mirne savesti.

Ali, kada postane ljubavnik Delfine de Nisenžwn, kada osjeti miris bogatstva, pojmice vrijednost novca i njegovo dejstvo na covjeka: kada ima novac, covej je siguran, samouvjeren, prav i dostojanstven. Visoko društvo i, bogatstvo i moralna cistota to ne može da opstane jedno pored drugogo, shvatio je Rastinjak.
Sudbina cica Goria iz temelja potresa Rastinjaka. Sahrana svoga stradalnika bez krivice ruši sve iluzije koje je Rastinjak gajio o svijetu. Kada je morao da pozajmi franak od pokucara Kristofa da bi grobarima dao napojnicu, Rastinjaka obuzima tuga i gorcina. U tom trenutku je nestao dotadašnji Ežen de Rastinjak koji je želio da svijet osvaja trudom, zaslugom i vrlinom. Pojavio se novi Ežen de Rastnjak koji upucuje društvu pretece rijeci a sad je na nas dvoje red . Na rucak kod gospode de Nisenžen odlazi Rastinjak koji prihvata borbu sa društvom Sen Žermena, ali prihvata i sredstva kojima se ono služi.

Društvo

Na samom pocetku romaneskne price, posle predocavanja stanara pansiona gospode Voker, narativni subjekt posebno prati dva glavna aktera price. Rastinjak i Gorio su samo dva suseda, ali sticaj okolnosti približava mladica i starca pa se u toku romaneskne price njihove sudbine preplicu. Balyak je dobro odredio mesta ovim junacima u strukturi romana: to su dva razlicita ljudska tipa i dva sveta, ali se i jedan i drugi uzajamno dopunjavaju. Bez cica goria Rastinjak bi dobio sasvim druge obrise; bez Rastinjaka tragicna sudbina starog Goria, ne bi dobila tako snažne akcente. Dok je jedan na kraju svoga puta, drugi ga tek krci; dok je Cica Goria uništila bezdušnost i nezahvalnost dveju kcerki, Rastinjak je na putu da uništi majku i sestre; dok je jedan poražen od života, drugi se bori za pobedu; dok je jedan potpuno skrhan, drugi je zadojen snagom za obracun sa društvom.

Cica Gorio je široka freska francuskog društva: tu ima licnosti razlicitog socijalog porekla i statusa, razlicitih ideja i ideala, razlicitih moralnih stavova i razlicitih sudbina: ”Ovakav skup ljudi – piše Balzak – sadrži uglavnom bitne elemente celog jednog društva”. Za junake ove price Balzak uzima dva razlicita ljudska tipa. Jedno je mladi student prava, koji je došao u Pariz da završi studije i svojim trudom obezbedi sebi mesto u društvu. Drugi je ostarjeli negdašnji fabrikant, ”jedno nesrecno i odgurnuto stvorenje, jedan mucenik sa kojim su svi terali šegu”

Prvi je došao u Pariz u punoj snazi svoje mladosti, ispunjen verom u život, željan uspeha po svaku cenu. Drugi je na zalasku života, na izmaku snage, napušten pd svojih kcerki, opljackan od sopstvene dece, žrtva bezgranicne roditeljske ljubavi.

Ljudski svet romana cine licnosti razlicite po poreklu, društvenom statusu, mentalitetu i karakteru. One se mogu svrstati u dve grupe: onu koja živi u ulici Sen Ženevjev gdje se nalazi pansion gospode Voker, i onaj iz predgrada Sen Žermen, gdje su kuce i dvorci ariskokratskih porodica. Na jednoj strani je siromaštvo, na drugoj materijalno izobilje. Na jednoj strani su vidljivi prosjaji iskrenosti, poštenja, prijateljstva i uvažavanja, na drugoj strani je bespomucna borba za društveni prestiž, niske intrige, podmetanja, zavidljivost, nemoral. Balzak sa simpatijama prikazuje senženevjevske žitelje, ima sažaljenja ya njihove patnje i stradanja, ima razumjevanja za njihove sitne zlobe i surevnjivosti, ali ih ne idealizuje.

Za senženevjevske žitelje nema ni razumjevanja ni simpatija – na svakom koraku je lopovluk, preljuba, bezdušnost, zloba. Cica Gorio nije idealan lik – bogatstvo je stekao na nepošten nacin, koristeci nevolje siromašnih i gladnih. Ali on je stradalnik i nesrecnik, žrtva svojih nezajažljivih kceri i svoje prevelike ljubavi prema njima. Ni Rastinjak nije idealizovan: dolazi u Pariz cist i neiskvaren, dugo zadržava moralnu cistotu svoje licnosti, ali postepeno popušta, prilagodava se sredini i poprima njene manire: i on iskorišcava svoje najmilije da bi obezbedio ulazak u visoko društvo: i on, na kraju romanesksne price, odlazi da se ukljuci u metež i blato senžermeskog društva.